Са трибине проф. др Милоша Ковачевића

    ,,Прoблeм дaнaшњeг трeнуткa je нa кojи нaчин дa сe у Црнoj Гoри прoвeдe oнo штo je зaкoнски прoвeдeнo у БиХ и Хрвaтскoj и пoстoje ли услoви зa тo? Нaстojи сe нa oснoву oпштeг имeнa кoje нe мoжe бити лингвистичкo имe jeзикa спрoвeсти нeштo другo. Учeници ћe сe нa крajу рaзрeдa oпрeдјeљивaти зa нaзив прeдмeтa кojи ћe бити уписaн у дoкумeнту умjeстo мaтeрњeг. Циљ je дa сe уписивaњeм мaтeрњeг  у днeвникe ''зaмaштрaкa'' дo свjeдoчaнстaвa, a oндa ћe сe уписивaти oнo штo je циљ oних кojи жeлe дa oвo спрoвeду.

Српскoхрвaтски jeзик никaд ниje пoстojao, jeдинo нa нивoу пoлитичкe oдлукe, a ниje рaзличит нити другaчиjи oд српскoг вукoвскoг или Вукoвoг jeзикa. Тo je сaмo прeимeнoвaни Вукoв jeзик. И oви сaдaшњи пoкушajи имajу зa циљ дa сe српски нa нeки нaчин прeимeнуje, бeз oбзирa нa нeуслoвнoст тoг нaумa.

Не може држава у име Устава и науке себи дозволити да ништи и Устав и науку да би пропагирала идеје које иду против тога. Све ово око матерњег језика престаће оног тренутка када политичари схвате шта је њихов посао и да не могу бити научници, да не могу говорити у име науке већ је морају слушати. Ако јој се не повинују биће изопштени из ње или ће предс-тављати смијурију за читав свијет. Надам се да ова власт неће успјети никога да убиједи у нешто што није ни научно ни уставно.''

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Никшићка саборна црква

Писмо

које су у мају Министарству просвете упутили универзитетски професори

           Савјету за опште образовање,

Министарству науке и просвете Црне Горе

 

         Ових дана свједоци смо још једног насртаја на српски језик и његово име. Наиме, новоформирани Савјет за опште образовање (о коме је већина сазнала да постоји тек приликом ''давања иницијативе'') ''предложио'' је (у име кога и за чију добробит?!) да се избрише име српском језику и књижевности те да ''остане'' општи бесадржајни назив матерњи језик и књижевност (ово је за почетак, планирано за ''наставне планове и програме за основну школу и гимназију'').

            У вези са овим истичемо следеће:

            1. Име језика може бити предметом језичке политике као лингвистичке гране (и то је тако у свеколиком свијету - па и у Европи). Међутим, језичка политика, а везано за то и именовање језика, треба да проистиче из језичке суштине, односно из бића језика и његовог структурно - генетског кода), да буде у складу са традиционалнo - друштвеним и културно историјским знањем, да их прати и да из њих проистиче.

             2. Назив језика може бити и уставно - правна категорија, али послије лингвистичке експертизе, и на основу тога, политичког договора. Оштепознато је да Устав име језика не прописује директно (не нормира службени назив језика, него службену употребу језика означену називом који је уобичајен, али посебно одабран вољом одређеног друштвеног колектива. Нормалан поредак ствари је: линвистика, друштвено-политички амбијент, па тек онда право. Насупрот овоме, тамо гдје се не уважава наука и струка, покушава се створити представа да је језик (његово планирање и именовање) превасходно уставно-правна категорија, и тиме се настоји да се језик пребаци из сфере науке о језику (којом се бави првенствено лингвистика) и социолингвистике (која проучава суоднос језика и друштва, друштвену употребу језика у коју спада језичка политика) у сферу готово чисте политике, при чему пријети опасност од административне интервенције по диктату тренутних политичких околности.

              3. Овако размишља и размишљала би (и) компетентна светска лингвистика.

              4. Примијењено на нашу језичку стварност ово би значило:

              а) Ако узмемо у обзир научни критеријум, сувишно је и говорити да се у Црној Гори и Србији (а и шире) говори (и одувијек се говорило) један исти језик (у службеној и јавној употреби, и дијалекти тог истог језика на дијалекатској равни) који се увијек и једино звао српски (осим периода имена српскохрватски, иако се и тада у народу звао српски). То му је име и сада у Уставу Црне Горе записано, име које одговара његовој суштини и које га прати од искони наше писане (а самим тим и усмене) ријечи.

                 б) Како се нијесу стекли ни лингвистички (јер не постоје), нити социолингвистички, тј. друштвено политички (изостаје воља друштвене групе, а самим тим и друштвени договор- што су показали и резултати пописа, питање није ни доспјело на дневни ред скупштинске расправе) услови, то се као једини  ''излаз'' појавио Савјет за опште образовање, а онда његова иницијатива.

                 5. Таква иницијатива о увођењу ''термина''  матерњи језик и књижевност није у складу ни са једним валидним (ваљаним) критеријумима лингвистике (и језичке политике), друштва и што је најважније права! Ако се не уважавају никакви критеријуми, питамо се онда, - на шта то све људи имају право?!

              Да би парадокс добио ''немогуће'' димензије � нигдје у свијету језик није именован као матерњи, зато што сваки језик има своје име, тј. назив матерњи језик, јасно је и лаику, јесте општелингвистички појам, општа категорија, а не име језика и не значи ништа више од обезличеног језичког система и субјективног одређивања језика који у науци не значи ништа. Поставља се питање коме и зашто смета језик, а не називи и имена нечега другога. Према тој ''логици'' могло би се у Црној Гори обезименити све (тако испада према ријечима представника Министарства науке и просвете да је ''можда дошло вријеме да се назив језика не прописује, сручњаци  ће рећи која му је лингвистичка основа, а грађани могу да га зову како желе /?/). Како нпр. назвати стручњаке за српски језик и књижевност, граматике и уџбенике и на који језик (матерњи?!) преводити са одговарајућег страног језика.

                Подсјећамо да на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе постоји Одсјек за српски језик и књижевност и да се на њему изучавају предмети струке: Савремени српски језик (стандардизација и правопис), Фонетика и фонологија српског језика, Морфологија српског језика, Синтакса српског језика, Дијалектологија са акцентологијом. Питамо како бисте и себи и свијету објаснили разлоге неименовања, ако се на највишој инстанци учи и проучава српски језик. Име српског језика до сада није било сметња да се предају српска и црногорска књижевност и да се полажу као два предмета. Ако имате у виду разлоге друге врсте, политичке, страначке, онда не можете да пренебрегнете чињеницу да се преко шездесет посто грађана Црне Горе служи српским језиком ијекавског нарјечја.

             Да ли све то радити по цијену кршења Устава и Закона Црне Горе, јер би се оваквим чином, несумњиво и Устав и Закон прекшили?! Тиме би неко сносио кривичну одговорност.

Надамо се да до тога неће доћи јер такав потез не може никоме донијети добра.

           С поштовањем.

П.С. Позивамо наставнике и професоре основних и средњих школа да не крше Устав Црне Горе по прецизно дефинисаном питању о називу и службеној употреби језика.

  Професори Универзитетa Црне Горе: др Богољуб Шијаковић, Душан Крцуновић, др Борис Брајовић, Гордана Крцуновић, Драган Бојовић, Весна Шијаковић, Срђан Мараш, Радисав Маројевић, проф.др. Радош Булатовић, проф. др. Драган Копривица, проф. др. Драган Вујошевић, др Радоје Головић, мр Миливоје Радовић, Милена Гарчевић, проф. др Биљана Зековић, др Радоје Шћепановић, проф. др Владета Радовић, др Ненад Кажић,  проф. др Радоје М. Остојић, Ранко Павићевић, доц. др Владимир Пешић, доц. др Емилија Ненезић, проф. др Војислав Новосел, мр Јелена Ракочевић, Драгана Милошевић, мр. Саша Вујошевић, др Слободан Радоњић, мр Драго Перовић, Божидар Самарџић, проф. др Миодраг Јовановић, мр Миомир Абовић, мр Маријана Церовић, Оксана Раичевић, мр Гордана Ђурковић, Весна Вукићевић, Наташа Кривокапић, Горан Ћеранић, мр Татјана Јововић, Нада Петковић, Ана Јањушевић, мр Будимир Алексић, др Новак Ражнатовић, др Јован Чађеновић, Сања Тодоровић, проф. др Радојка Вукчевић, Срђан Тадић,  др Милош Вукићевић, др Ратко Р. Божовић, др Слободан Калезић, др Лидија Томић, др Јелица Стојановић, др Милорад Симуновић, др Саво Лаушевић, др Живко Ђурковић, мр Марко Дурутовић, др Веселин Јововић, др М. Дрецун, мр Драга Бојовић, мр Драгана Керкез, мр Мирослав Додеровић, мр Љиљана Вујадиновић, мр Видосава Остојић,  Татјана Вујовић, мр Вукашин Влаховић, мр Анђелка Вукићевић, Рада Дамјановић, Ђорђије Маловић, мр Светлана Зечевић,  др Вук Церовић, др Љубинка Милошевић, мр Ана Јаничић, Новак Радуловић, Васко Милатовић, мр Гојко Николић, др Страхиња Булајић, мр Владимир Божовић, доц. др Мара Шћепановић, др Борко Вујичић, доц. др Жана Ковијанић, доц. др Свјетлана Терзић, доц. др Мира Вучељић, доц. др Ивана Пићурић, мр Срђан Кадић, доц. др Предраг Станишић, доц. др Стеван Шћепановић, мр Милан Лакићевић, проф. др Милета Р. Ивановић, проф. др Радан Дурковић, проф. др Славољуб Мијовић, мр Данило Мрдак, проф. др Вучић Дашић, др Здравко Вукчевић, проф. др Милисав Лаловић, проф. др Драган Филиповић,  проф. др Миливоје Пурић, доц. др Борислав Чолаковић,  др Александар Стаматовић, доц. др Марина  Мијановић, проф др Жарко Павићевић, доц. др Миленко Мосуровић, др Љубомир Бјелајац, проф. др Благота Мркајић, др Невенка Антовић, др Јела Шушић, др Спасоје Ћузулан, др Стеван Кордић, Милован Савићевић, Божидар Чуровић, др Марија Косановић, мр Миливоје Бабовић, мр Предраг Милачић и Сретен Милатовић.

 

                     

Српски - наш матерњи језик

 Језик није механички одраз друштва, историје, културе, политике. Ти односи су много тананији и сложенији. Језик се мијења, али не напредује нити се осипа. Осипају се друштва. Отуда нам се велики пјесници, попут Његоша, чине, понекад, још већим него што јесу. То је оптичка варка. Једноставно нијесу они већи, него је свијет који их окружује мањи.

Човјекова историја би се могла свести на историју односа између ријечи и мисли. Сваки период кризе почиње критиком језика. У XIII књизи анала Цу Лу пита Конфучија:'' Када би те војвода од Веја позвао да управљаш његовом земљом, коју би мјеру прву предузео?'' Маестров одговор је гласио:'' Реформу језика.''

Проучавање језика је најбитнији дио цјелокупне науке о човјеку. ''Језик је кућа бића'', каже Хајдегер. Говор је услов, а не предмет човјековог постојања, а није ни неки орган или договорени систем знакова који можемо прихватити или одбацити. Није језик сам по себи правилан, ваљан, отмен, него дух који се оваплоћује у њему. Дух живи у најдубљим слојевим бића, док идеологија и све оно што називамо идејама и мишљењима чини најповршнији слој бића. Заговорнике тзв. ''црногорског језика'' не доживљавамо као носиоце духа, већ као заговорнике лоше политичке идеје. Њихова аргументација о изучавању ''црногорског језика'' на текстовима Петра I, Петра II Петровића Његоша, Марка Миљанова, Стјепана Митрова Љубише, најсрпскијих међу Црногорцима, је логичка грешка, лингвистички нонсенс, заблуда која њихову теорију чини ''забавним штивом''.

Прва реченица Његошевог ''Гласа каменштака'' гласи:'' Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ'', била би довољан аргумент да, макар, великог пјесника изоставе из своје научничке лакрдије. Није нам познато да је неки француски, њемачки или руски пјесник толико некоме стављао до знања своју националну припадност. Тек нам је ових дана јасно зашто је Његош овако отворено, често ''непјеснички'' потомцима остављао своје аманете.

На крају овог прилога обраћамо се својим колегама  молбом да не ћуте и да не попуштају пред онима који кажу ''да је језик исувише озбиљна ствар да би се препустио лингвистима''. Треба говорити и бити активан, не да би побиједили у борби између двије политичке идеје, већ да би се достојанствено  одржали на свом мјесту - професора матерњег српског језика; да ли уз већину или уз мањину сасвим је свеједно, али да ли уз истину и науку или лаж и научну лакрдију није свеједно! Тренутак је да проговоримо због генерација које долазе!

 Професори српског језика Гимназије ''Стојан Церовић'' у Никшићу: Тодоровић Весна, Ковачевић Владенка, Ћираковић Светозар, Симуновић Весна, Јовановић Борис, Тодоровић Драгана, Вујичић Вујица, Даниловић Соња

 

 

 

Писмо, март 2004.

 Министарству просвјете  Републике Црне Горе

Савјету за опште образовање

Господину Слободану Бацковићу, министру

         Запрепашћени намјером Министарства просвјете Републике Црне Горе и господина Слободана Бацковића, ресорног министра, угледног професора физке, који је једини, нама познат, професор физике у свијету који се, без престанка, бави проблематиком језика, о реформи српског језика на незаконит и неуставан начин - ми, доље потписани професори, дижемо свој глас због овог уског и некултурног национализма који је у овој намјери изашао на видјело.

      Апсурдно је да комисију за питања језика при Министарству чине професор математике као предсједник, два професора природних наука, социолог, педагог, учитељ, васпитач... као чланови.

       Пред Вашим  ''родољубивим'' идејама господине Министре, сво наше знање из ове, математички прецизне и за логички ум  веома јасне, области се претвара у прашину! Пустите мало нас да радимо свој посао, а Ви се и чланови Савјета за опште образовање вратите својим струкама за које сте компетентни! То би, најблаже речено, било поштено.Ваше неразумијевање и незнање, везано за нашу струку, је убитачно!

          Подсјећамо Вас, језик није камени блок унапријед нумерисан који ваља ставити поред других блокова. Језик је живи организам, па се дешава да његова организација буде измијењена извјесним детаљима, измијењена, али не и уништена. Увијек је у језику притисак  цјелине на детаљ јачи од притиска детаља на цјелину и, ако дође до промјене, она је у језику прихватљива ако не ремети цјелину, ако долазећи из најдубљих слојева духа језик везује појмове у тајанствену цјелину живог израза.''Реформатори'' који не разумију ову његову основну законитост показују немање мјере, укуса,разумијевања за ову , по нашем мишљењу, најважнију област људске спознаје. Име које се даје језику не ствара тај језик, него га одређује у великој породици свјетских језика. Одредити један језик као матерњи, лингвистички гледано је спрдња, јер су сви језици на свијету матерњи! Питамо Вас,господине Министре, како би сте једном Французу који би хтио да учи наш језик објаснили наслов Речник француско-матерњег језика! Он би, претпостављамо, помислио да је наш матерњи језик француски. Рус би помислио руски, Италијан италијански... Господине Министре, не уносите збрку у лингвистику!

        Велики сликар Дега је понекад писао и стихове, и међу њима има изврсних. Међутим,  у том раду који је за њега био мање важан од сликања, откривао је велике тешкоће. Једнога дана рекао је Малармеу:''Ваш занат је страховито тежак. Не полази ми за руком да напишем оно што желим, пун сам идеја...'' Маларме му је одговорио:''Драги мој Дега, за стихове нијесу потребне идеје, већ ријечи.''

       На крају, господине Министре, прича о језику је много дубља од политичке приче или идеологије јер је то прича о духу, а дух станује у најдубљим слојевима бића.Надамо се да ћете одустати од овакве сулуде, свијету непознате идеје. А ако, ипак, и упркос нашем упозорењу, остварите своју намјеру она нас неће обавезивати јер је неуставна, а Устав смо дужни да поштујемо и ми, а и Ви господине Министре! Како једном рече Аристотел:''Драг ми је Платон, али Истина још дража!''

 Професори српског језика из Никшића: Весна Тодоровић,  Драгана Тодоровић, Веселин Матовић, Зора Рудовић, Миланка Оташевић-Ђурђевац, Стојанка Јовановић, Владенка Ковачевић, Периша Маројевић, Станислава Никчевић, Мирјана Станишић, Соња Даниловић, Радован Чолаковић, Милосава Ђордан, Еријета Лакићевић, Драгица Шћекић, Сенка Ђуровић, Борис Јовановић, Зорица Митрић, Бранислав Ђурђевац, Милеса Струњаш, Светозар Ћираковић, Душанка Безмаревић.

 

Страница из Мирослаљевог јеванђеља - детаљ око 1180 године

 

Писмо, август 2004.

 Господину  Слободану Бацковићу, министру просвјете,

Господину Благоју Церовићу, предсједнику Савјета за опште образовање,

             Господине министре, господо из Савјета за опште образовање, запрепашћени Вашим најновијим потезом о увођењу српског, црногорског, хрватског и бошњачког језика умјесто српског језика у наставне планове и програме и наставни процес, још једном Вас упозоравамо да је то лудост какву свијет још није видио. Зашто је то лудост објаснили смо и ми, и многи други незадовољни Вашим предлозима и рјешењима много пута раније. И када смо помислили да сте одустали од своје сулуде идеје о матерњем језику, идеја добија облик језичког кентаура и појављује се у још гротескнијем облику потврђујући ону луцидну мисао Данила Киша да је '' глупост неуништива као пластична боца.''

Још једном Вам скрећемо пажњу да нас овакве одлуке неће обавезивати јер су: противзаконите, неуставне, ненаучне, неутемељене, политиканске и надасве смијешне. Нема тога језичког стручњака који истовремено може изводити наставу на четири језика. Па, како по Богу, људи, не схватате да сте ушли у зону апсурда! Било би врло занимљиво да сви чланови Савјета, почев од предсједника, аргументовано образложе свој став у доношењу овакве одлуке. По нашем мишљењу (утемељеном у лингвистици) подизањем руке и служењем дневној политици се не постаје полиглота!

Пошто смо ми искључиво професори српског језика (по Вашем мишљењу, изгледа, најретроградније снаге друштва), не прихватамо (није морално, ни логично, ни поштено) да ми изводимо наставу на српском језику, а да родитељи и ђаци (ако пристану на овакав вид манипулације) онда траже да то буде: бошњачки, црногорски, хрватски, марсовски .... или неки други језик у свједочанству. Питамо се ко би , у оваквом односу, варао, а ко би био преварени!? И поред најбоље намјере  и интелектуалног труда који улажемо, овој небулози не можемо наћи логичко објашњење, нити схватити ''језички ум'' који је смислио.

Наравно, да сви људи имају право да се школују на свом језику, ако је тај језик друштвено прихваћен, Уставом прописан и загарантован и лингвистички нормиран и кодификован. Али, тај језик морају предавати стручњаци који одлично познају тај језик, квалификовани, оспособљени и потпомогнути потребном лингвистичком литературом.

Не тражите од нас немогуће!!! Пошто сте и Ви, господине министре, и већина чланова Савјета професори природних наука, морамо Вас подсјетити на просту чињеницу да језик није тако озбиљна, прецизна и најдубља област људске спознаје и Ваше научне дисциплине би се расуле у прашину. Као професорима језика никада нам не би пало на памет да предложимо икакву промјену у изучавању и извођењу наставе из ових области.

Ми Вас, господо, упозоравамо, да смо професори српског језика и у школи, и на улици, и у позоришту, и у кафани... И у дневнику, и у наставним плановима и програмима, и у свједочанствима, и на сваком другом документу и мјесту, предмет који предајемо и који ћемо предавати зове се српски језик. За друго нијесмо ни квалификовани, ни заинтересовани, а као искусни педагози и дугогодишњи професори одговорно тврдимо да учионица не трпи егзибиционизам, окултизам и магију, а надасве не трпи политиканство. Снагу да истрајемо у овом чудном, тешком и опасном послу и да одбацимо имитације, копирања, формалности у корист доживљаја, стварања и оригиналности даје нам наше убјеђење и жеља да будемо само оно што у садашњем тренутку јесмо.

Не черечите нас и не очекујте да прихватимо да нас на улазу у учионице дочекује ђачки презир и подсмијех. Превише је!

 

У име великог броја професора српског језика никшићких основних и  средњих школа:

Весна Тодоровић,  Борис Јовановић, Веселин Матовић, Владенка Ковачевић, Станка Никчевић, Бранислав Ђурђевац, Мирјана Станишић, Драгана Тодоровић, Милеса Струњаш, Миланка Оташевић-Ђурђевац, Еријета Лакићевић, Периша Маројевић, Милосава Ђордан, Радован Чолаковић

 

 

Писмо, септембар 2004.

 

            Министру просвјете и науке Црне Горе, г. Слободану Бацковићу

Савјету за опште образовање, предсједнику г. Благоју Церовићу, н/р

 

Господинe Церовићу, разочарaни смо због тога што нам нијсте изашли у сусрет и Ви нам лично одговорили на захтјеве које смо Вам доставили писаним путем 8. септембра 2004. г. Надали смо се да ћете уважити наш легитимитет и озбиљно и одговорно покушати да заједнички нађемо рјешење у вези са преименовањем предмета Српски језик и књижевност. Истина, добили смо тумачење из Завода за школство, али тамо нема ни помена о ономе што су наши захтјеви. Нарочито је апсурдно да нам из Завода сугеришу да матерњи језик (српски, црногорски, бошњачки и хрватски) предајемо на службеном, тј. српском језику ијекавског изговора. Како то можемо предавати српски на српском или црногорски на српском? Истичете да се у називу предмета ништа није промијенило, само сте проширили одреднице у програму, а то никако не можемо прихватити јер под овим појмом нема албанског језика, како је раније у програмима стајало: матерњи језик (српски језик и књижевност, албански језик и књижевност). Уколико се ученик или његов родитељ, одлучи за неку од предложених одредница аутоматски се искључује службени, тј. српски језик ијекавског изговора. У складу са овим неће бити ни валидно свједочанство у којем нема службеног језика, а он је главни и обавезни предмет у свим земљама у свијету. На тај начин крши се Устав Црне Горе. Ако сте убијеђени да је увођење матерњег језика (српски, црногорски, бошњачки и хрватски) произашло из демократског права сваког појединца, онда морате знати да је изучавање службеног језика обавеза сваког школског система.

Ми предлажемо да поред предмета матерњи језик као обавезни уведете и службени језик који би предавали професори српског језика, а матерњи они који разумије о чему се ради и који су квалификовани за то. Наш логички ум нас учи да садржај одређује форму, а Ви нас упорно убјеђујете да се формално ништа не мијења и не крши Устав Црне Горе. Садржај који нам наме-ћете нико не разумије. По ко зна који пут се надамо да ћете истински прихватити наше захтјеве и допринијети да се ова ситуација што прије разријеши. То би било од општег интереса.

 

У Никшићу, 10. септембра 2004.                    НВУ Aктив прoфесoрa и нaстaвникa српскoг језикa и књижевнoсти средњих и oснoвних шкoлa - Никшић,

 

 

 

Писмо студената

(Једно од писама које су студенти Одсјека за српски језик и књижевност упутили министру просвјете г-дину Слободану Бацковићу)

 

Поштовани господине Министре,

 

Подсјећамо Вас одмах на почетку, да смо Вам послали писмо у четвртак, 25. марта, на које ни дан данас нисмо добили одговор. У њему смо Вас љубазно замолили да не бришете из наставног плана име српског језика, тј. да консултујете мишљење лингвиста, јер су они најстручнији по том питању. Такође смо Вас замолили да одговорите на наше захтјаве  како не би били принуђени да ступимо у генерални штрајк глађу. Пошто од Вас нисмо добили никакав одговор били смо принуђени да то и урадимо. По ступању у штрајк јуче, 29. марта, упутили смо Вам писмо у коме смо још једном предочили оно за шта се залажемо. Одговор на друго писмо добили смо одмах, и због тога Вам захваљујемо.

После сједнице Одсјека за српски језик и књижевост, наши професори су нас као своју дјецу замолили да прекинемо штрајк  глађу и да сачекамо коначну одлуку Научно-наставног вијећа Филозофског факултета и Савјета за опште образовање, па тек онда да реагујемо. Саслушали смо своје професоре, а пошто смо и од Вас добили ''зрачак наде'' да можемо разговарати са Вама, ми смо одложили свој започети штрајк. Видите, господине Министре, да је са нама могуће разговарати. Сам Ваш одговор у коме сте изразили жељу за дијалогом уродио је плодом. Сада, надамо се, схватате како нас је увриједило игнорисање нашег првог писма. Питамо Вас, господине Министре, да ли треба да почнемо да гладујемо, да би Ви тек онда реаговали на наше писмо?!

Напомињемо још једном да са нама можете разговарати кад год хоћете, и наћи ћете нас на Филозофском факултету од 8 и 30 до 20 часова.Нећете нас никако наћи тамо одакле смо Вам упутили писмо. Послали би Вам писмо, драги наш Министре, и са другог мјеста да је ко хтио наше писмо прослиједити Вама. Суочени с том чињеницом, били смо принуђени  да се обратимо за помоћ ономе на кога смо прво наишли. Нама није било важно одакле то писмо шаљемо, јер смо мислили да је Вама важно шта пише у њему, и да иза њега имате потписе студената. Изгледа да смо се преварили?!

Најоштрије осуђујемо Ваш неуспјели покушај да наше мирно изражавање незадовољства повезујете са Црквом или политичким партијама. Напомињемо Вас, господине Министре, да смо ми студенти и да припадамо Вама и Вашем министарству. Ви се можете одрећи нас, али ми Вас нећемо, јер сте Ви наш Министар од кога смо само затражили да нас саслуша и уважи наше оправдане предлоге.

Још једном, господине Министре, гарантујемо Вам својом академском чашћу (до које, надамо се, држите), да иза нас не стоје ни полтика ни Црква, осим наши професори, лингвисти, као и лингвисти широм наше земље који нам нуде стручну подршку.То што мисли неки политичар , нас не интересује! Ми се бавимо науком о језику и књижевношћу.

Даље, господине Министре, по ''стоти пут'' понављамо да одлично знамо да Ви не мијењате име језика (Ви то не можете све и да хоћете), већ бришете досадашње одреднице које су стајале уз матерњи језик: српски и албански), а не само матерњи, како Ви кажете. Гледано са становишта лингвистике, назив МАТЕРЊИ ЈЕЗИК не значи НИШТА без конкретног назива језика.

''Да ли је потврда одвећ дуго присутне одреднице ''матерњи  језик'' код вас изазвала револт због тога што је исту потписао министар физичар?'' Тако сте нас питали и ми Вам конкретно одговарамо!

Не, господине Министре, ми само истичемо да сте потписали нешто што стручњаци за језик нису научно оцијенили, што значи да Ви од самог почетка нисте били спремни на дијалог.

Кажете нама да јавности треба нешто да објаснимо? Наши ставови су јасни и засновани стриктно на науци, за разлику од Ваших, господине министре. Немамо ми шта јавности објашњавати, него Вас молимо да убудуће јавност не дезинформишете својом произвољном интерпретацијом наших захтјева.

Наше академско достојанство нам не дозвољава да допустимо некоме да нас ''окреће'' против Вас, као и да Вас ми  ''линчујемо'', како сами казасте. Ми смо студенти, академски грађани - немојте таквим изјавама да нас понижавате. Ви, прво изјавите како не можемо мијењати реалност, па тек онда нас позивате на дијалог!

Надамо се да сте нас овога пута правилно схватили и да ћете нам, што је могуће брже, одговорити и доћи да разговарате са својим студентима, како би показали јавности да се можемо договорити.

Ако ни овога пута не изразите разумијевање за нас, ми ћемо опет (кроз неколико дана) морати да наставимо да гладујемо. Схватите да смо ми нечија дјеца, и да наши родитељи брину о нама.

Вјерујемо у Вас и надамо се да до поновног штрјака неће доћи.

Унапријед хвала!

 У Никшићу,                                                                             С поштовањем,

30. марта 2004. год.                                                     студенти Одсјека за српски језик и књижевност, Бојан Струњаш, Јелена Перовић

 

 

 

Писмо ученика

(Писмо које су ученици IV2 одјељења Гимназије ,,Стојан Церовић'' упутили  министру просвјете

г-дину Слободану Бацковићу)

 

Тамо гдје јесте језик, јесте и духовни организам читавог једног народа, оног народа који и сам језик именује, наш СРПСКИ ЈЕЗИК, а не некакав матерњи. Овај језик обухвата сву нашу духовност, сву нашу културу, и, баш, њега хоћемо да изучавамо. Све генерације ових профе-сора које ми подржавамо су стекле дипломе на основу којих, по закону имају право да предају Српски језик. Али нашли сте се Ви господине Министре да им ускратите то право. Мислите да ће сад послије 26 година рада и предавања Српског језика наш разредни Светозар Ћираковић почети да предаје тај ваш матерњи. Одговорићете нам: ''Има професора који ће предавати матерњи. Наћи ћемо замјену.''

Као прво, боље и стручније професоре од ових наших шест професора Српског језика нећете наћи. А као друго, хоћете да нам предаје професор који кад уђе у учионицу не умије (или неће) да каже: ,,Добар дан!''

Господине Министре, тамо у оној рубрици недостаје ријеч коју ми тражимо, и која је наша свакодневна потреба ,,не од јуче, већ се одвајкада она појављује и нико није гледао одакле је она засвијетљела''. Да сте читали дивну Хедерлинову пјесму, тад би сте ухватили ширину значењског поља ријечи која недостаје, за благо за које нам ускраћујете име у оној рубрици господине Министре, гдје сте проговорили језиком свијета силе. При том сте заборавили да осим Вас постоје и друге очи које гледају. У свему овоме звучи парадоксално поменути било какве принципе васпитања, јер Ви разористе наше другарство, подијелисте нас у два табора, умјесто да нам угледну поруку упутите да градимо искрено пријатељство, као најјачу тврђаву, као највеће богатство подмлатку достојног предака. Биједно је што Вашом одлуком ове велике људе сводите на ниво безимене индивидуе, безначајне геометријске тачке, и то гледајући са висине министарског ресора. При том заборављте да су они угледни професори и да међу њима има људи са ствараличим духом који полази из бескрајне слободе, а која је Вама можда недокучива. Ви господине Министре полазите из оне друге крајности, са позиције моћи.

Овом приликом желимо да кажемо директору Божовићу да престане са пребројавањем ученика. Не сјећамо се да је раније водио евиденцију колико ученика држи час. Једном приликом је директор Божовић рекао да му је наређено шта да ради. Није нам јасно како неко може наредити човјеку од 60 година? Како одрастао човјек нема своје Ја? Е, баш због тога цијенимо наше професоре, који су нас учили, да прије свега будемо људи. Надамо се да ћете схватити шта чините и да ће те нам вратити Српски језик и повући отказе нашм професорима, јер ће једног дана бити касно за спасење ваших грешних душа.

Истовремено се позивамо на основно демократско начело на којем како каже господин Бацковић, као министра просвете, утемељује школски систем. Ваљда ће се министар сјетити да је у питању хуманизам. У име тог хуманизма поздрављају га ученици IV2.

Напомена: Остала писма и обраћања можете прочитати у 3. дијелу Часописа број 1, као и у осталим бројевима